Licem ka zidu

Posle onoliko utrošenog adrenalina i sagorelih kalorija, ručak koji se sastojao od sočnih sendviča, hladne vode i jabuke, prija nam kao probrani meni egzotičnih delikatesa. Ipak, Antonio nas požuruje da nastavimo sa programom zbog koga smo danas ovde. Na suncu je postalo vrelo i to nam olakšava ponovni pokret ka hladovini duboke šume. Zaneti razgovorom, ne razmišljamo u kom pravcu idemo kad najednom shvatimo da se put iznenada završava s visokim drvenim zidom, sastavljenim od širokih horizontalno naslaganih dasaka dužine 7-8 metara i visine oko 6 metara. Još uvek poneti euforijom prethodnih iskustava, slatko se nasmejemo nečijem duhovitom komentaru da ćemo sad sigurno morati da se popnemo uz ovaj ravan zid. Nasmeje se i Antonio i dodaje: "Upravo tako, vaš zadatak je da smislite način da se svi do jednoga samo uz pomoć svojih tela popnete do vrha i prebacite na usku skelu sa druge strane. Imate za to 10 minuta."

„NO WAY!" vičemo svi u jedan glas. I zaista, što duže gledamo u tu konstrukciju pred kojom stojimo, sve nam je jasnije da je u pitanju naprosto nemoguća misija. Antonio se smeška i nekud nestaje. Nastavljamo da negodujemo, sad već nervozni zbog očigledne nemoći da rešimo problem i to baš u trenutku kada smo pomislili da smo svemoćni.  Potom nastaje tišina u kojoj stojimo zagledani u visoki zid i pokušavamo da smislimo bilo kakav plan koji bi nam pomogao da ovu prepreku savladamo i da se prebacimo na drugu stranu. Jedan po jedan prilazimo zidu, dodirujemo ga kao neki tajanstveni predmet, pokušavamo da otkrijemo bilo kakve neravnine, nešto zašta bismo se mogli uhvatiti, osloniti. U potpunom smo beznađu, a od Antonia ni traga ni glasa. Neko kaže: „Pa ne bi nam valjda dali zadatak koji niko nije uspeo da reši?"

„Mora da postoji način" ponavljamo više kao neku mantru za ličnu upotrebu i dok to izgovaramo, spontano se grupišemo leđima oslonjeni na zid. U tim trenucima postajemo svedoci nečega što niko od nas nije imao u vidu u svom prethodnom iskustvu. Naša tela kao po nekoj neizgovorenoj direktivi stvaraju zid ispred zida. Živi zid u obliku piramide koji će svakom od nas penjača pružiti podršku uz bezuslovnu posvećenost našoj bezbednosti. Kažem „penjača", a zapravo su drugi ti koji vas penju, čitava grupa koja vas prati svojim ispruženim rukama i u jednom sinhronizovanom zajedničkom naporu uzdiže ka vrhu. Najjači među nama su leđima naslonjeni na zid i njihova tela: kolena jednog, ramena drugog, postaju stepenice kojima se „penjač", lica okrenutog ka zidu i sa svih strana poduprt našim rukama, penje ka vrhu gde ga spremno čekaju ispružene ruke onih koji su već gore da ga podignu i bezbedno prebace na drugu stranu. Najteže je bilo onom koji je išao prvi, njega smo bukvalno dobacili do gornje ivice preko koje je morao da se prebaci snagom svojih mišića. Posle je sve išlo lako uz preciznu podelu uloga. Svaki uspešan pohod nagrađen je gromoglasnim aplauzom. Navijamo i radujemo se svi zajedno, oni koji su još uvek dole i oni koji su već na vrhu. Nekolicina učesnika koji zbog fizičkih ograničenja moraju da odustanu od samog penjanja, zdušno pomažu drugima, tako da nam se svima na kraju čini da smo bez ikakvog napora i suštinski bez ikakvog rizika uspeli da osvojimo i ovu, do sada najveću prepreku. Svest da će vas, čak i ako krenete da padate, zadržati uvek spremne ruke vaših „saboraca" učinila je da se između nas učesnika u poduhvatu stvori jedan izuzetan emocionalni naboj, nekima i bukvalno suze liju niz lice. I sada mi je teško da opišem taj osećaj, to je neka mešavina zahvalnosti za pomoć, za prijateljstvo, za podršku, i iznad svega, za iskustvo koje nikada niko od nas neće zaboraviti.

Uverena sam da su mnogi od nas tog popodneva, u toj tihoj šumi u Virdžiniji, shvatili suštinu liderstva:

• 1. Lider se ne postaje za sebe i zbog sebe. Ogledalo snage svakog lidera su drugi ljudi. Iza svakog sposobnog lidera stoje drugi sposobni ljudi. Martin Luter King je rekao: Ja sam dobar onoliko koliko ste vi dobri.
• 2. Poverenje je najviša forma ljudske motivacije. Ona na svetlost dana izvlači najbolje iz ljudi.
• 3. Čovek se rađa kao potpuno zavisna jedinka. Bez majke ili tuđe pomoći ne bi preživeo. Tokom godina s mukom stiče samopouzdanje i polako postaje sve nezavisniji. U trenutku kada mu se učini da je potpuno nezavisan od bilo čije pomoći, pomisli da je svemoćan. Na kraju dolazi svest o međuzavisnosti, a to je izbor koji samo zaista nezavisan čovek može da napravi. Ovo je međutim preduslov za stvaranje ispunjenih, trajnih i istinski produktivnih odnosa sa drugim ljudima.

Stara kvekerska poslovica kaže: "Ja podižem tebe. Ti podigni mene. I mi ćemo se uzdići zajedno."