Ko je podigao šipku?

Bilo je već kasno popodne, posedali smo  na travu, poprilično fizički i psihički iscrpljeni nakon čitavog dana u prirodi ispunjenog drugačijim zadacima od svih koje smo do tada doživeli.  Antonio nas pušta da predahnemo i razmenimo misli, a sam za to vreme iz torbe vadi delove nečega što spaja u usku cev dugačku oko 3 metra.  Na naše pitanje šta je to, lakonski odgovara helijumska šipka.  Posmatramo ga zainteresovano pitajući se šta li nam je sada smislio, hoće li opet biti nek vratolomija kao skok u provaliju, ili intelektualna provokacija kao sakupljanje školjki.  Iznenada kao što je i počeo, Antonio završava sklapanje, zatvara torbu i moli nas za još malo pažnje.  U rukama držeći očigledno veoma laganu šipku, objašnjava zadatak.  Sve što se od nas ovoga puta traži je da svi zajedno, koristeći samo kažiprste svoje leve i desne ruke, spustimo štap na zemlju.  Stajemo jedni naspram drugih i Antonio nam postavlja štap na ispružene kažiprste.   Potseća nas još jednom da u svakom trenutku moramo sa oba kažiprsta dodirivati štap i polako se izmiče.  Na naše oči tog trenutka počinje da se događa čudo.  Štap sam od sebe počinje da se podiže, polako sve više, do naših glava i iznad u visinu, umesto ka zemlji, pružamo ruke ka nebu nastojeći da kažiprstima ostanemo u kontaktu sa štapom,  oni niži propinju se na prste.

„Šta se do đavola dešava, ko podiže štap?" u panici jedni druge optužujemo.  Dejl (Dale) nas konačno prosvetljuje svojim odgovorom:  „Tajna je u helijumu, sećate se da je Antonio rekao da je to helijumski štap!"  O Bože kako smo glupi, zar je baš Dejl morao da se seti!? Ok i šta sad?  Antonio nam uzima štap  i vraćamo se na početnu poziciju.  Sada smo izuzetno fokusirani, štap mora biti apsolutno paralelan sa zemljom, jer čim se nakrivi njegov gornji deo počinje da  se podiže.    Niko više ne progovara, čuje se samo napeto disanje, Džed (Jed) tiho kaže:  „Lakše je sa zatvorenim očima."  Prihvatamo savet  i u apsolutnoj koncentraciji polako spuštamo štap na zemlju.  Kao i prethodnih puta nastaje slavlje, čestitanje, smeh.  „Hej Antonio, šta sad imaš da kažeš o timskom radu?"  Antonio s osmehom odgovori:  „U pitanju je najobičniji aluminijumski štap.  Helijum je bio pogrešan trag.  Podizao se samo zato što ste ga vi podizali svojim prstima.  Ja nisam rekao da treba da ga dižete, nego samo da ga dodirujete.  Od jednog užasno prostog zadatka vi ste napravili misteriju  i dobro se namučili."

Ovoga puta svi smo se našli u najiskrenijem čudu.  Okrećemo se ka Dejlu pogledom ga optužujući za pogrešan trag.  Ali naravno, Dejl nije kriv.  Svi smo bili zavedeni pričom o helijumskom štapu.  U očekivanju da će se štap podizati, mi smo to sami učinili.  Dovoljno je bilo što je jedan od nas ‘pošao' prstima za štapom, ostali su ga pratili nastavljajući da ga podižu.

Ponovo sedamo na travu i zajedno sa Antoniom analiziramo u kom smo trenutku napravili odlučujuću grešku i šta smo iz ovog iksustva svi zajedno naučili što ćemo poneti sa sobom.

• 1. Potsetnik na krajnji cilj - Umesto što smo, suočeni sa prvim problemom, odmah krenuli da tražimo krivca među sobom, trebalo je da stanemo, da se potsetimo koji nam je krajnji cilj (da spustimo štap na zemlju) i da preispitamo individualne načine na koji ga ostvarujemo. Fokusiranje na odgovornost, krivicu, retko donosi rešenje, ono samo pruža trenutno olakšanje zato što je kriv neko drugi, a ne mi. Baš zbog toga se u okviru tima što češće treba potsećati na krajnji cilj. „Pronađi krivca" je igra koja se neprekidno igra u velikom broju timova i kompanija i ogromni resursi se u tome troše, sa najčešćim raspletom u kome se konačno imenuje krivac, ali se problem i dalje ne pomeri ni korak ka rešenju. I šta se onda događa? Počinje novi ciklus, traženje novog krivca. Stvorimo novu naviku da periodično potsećamo jedni druge i sami sebe koji nam je krajnji cilj. Ovo važi kako za pojedinačne projekte, tako i za više, dugoročne ciljeve (individualne ili kolektivne).
• 2. Periodično testiranje pretpostavki - Dopustili smo sebi da nas zavede podatak o helijumskom štapu, što je za rezultat imalo naše očekivanje da će štap „odbijati" da se spusti na zemlju. Često nam čitavi projekti, inače vredni, propadaju zbog toga što smo slepo prihvatili polazne pretpostavke. Ono što u okviru timova treba raditi, a isto tako i individualno, jeste proveravati, makar s vremena na vreme, da li činjenice od kojih smo pošli izgledaju baš onako kako smo ih definisali. Otkrićete na primer, da su se okolnosti promenile, da ono što je važilo na početku više ne izgleda tako. Primenićete korektivne mere i problem će krenuti velikom brzinom da se razrešava.

Svima vama koji ste procitali prethodne tekstove koji zapravo  opisuju samo jedan dan Leadership programa za službenike americke vlade u Charlotswilly, US,  želim da se zahvalim na ukazanom poverenju i  ujedno da izrazim nadu da su vam iskustva koja sam pokušala da vam prenesem bila zanimljiva, kao i da ćete barem neke aspekte obuke biti u prilici da primenite na svoj život i posao kojim se bavite. 

Meni lično, obuke koje sam prošla tokom više godina rada za američku Vladu su puno značile i znače mi gotovo svakog dana, kako na poslu tako i odnosima sa porodicom, prijateljima.  Ono što je važno zapamtiti je da na putu učenja nema brzih i večnih rešenja.  U pitanju je dugotrajan proces oslobađanja od loših navika.  A loše navike se najlakše menjaju dobrim navikama.  S druge strane, sve navike imaju tendenciju da se vraćaju, zato i jesu navike,  pa taman kad pomislimo da smo ih se oslobodili, one odnegde iskoče kao skeleti iz ormana.  Ne dopustimo da nas to demorališe, pripremimo im male zamke, sačekajmo ih svojim novim pristupima, pokažimo sebi da možemo biti bolji, svakog dana po malo.  Iznenadićemo se na kraju kada shvatimo koliki smo put prešli i koliko su naše odluke danas mudrije, odgovornije i okrenute uspehu čitavog tima.

I za kraj, neko je rekao da je najbolji način da nešto naučimo tako što ćemo učiti druge.  Pričajmo o svojim saznanjima, prenesimo svoja iskustva, podelimo svoje male pobede sa ljudima koji će to moći da primene u svojim životima.  Jer davanje oplemenjuje čoveka i čini ga boljim.