Autor: Maja Piščević
Да нас се тиче где живимо
28. 09. 2010
На моје огромно изненађење, ниједан од мојих младих саговорника на питање да ли жели да оде из Русије није одговорио позитивно
Пре неколико дана звали су ме из једне продукцијске куће да дам изјаву на тему друштвене одговорности у Србији. Позив ме није изненадио. Последњих месец дана сведоци смо поплаве великих гестова неких од најбогатијих људи Америке, њих засад четрдесетак мултимилијардера који су се одрекли знатногдела свог богатства у корист друштва у коме живе. Ова иницијатива која по много чему збуњује свет и провоцира најразличитије коментаре, пре свега по тренутку у коме се јавила, као да полако прераста у покрет, па смо тако сведоци да нови талас филантропије већ запљускује обале Европе. Први се огласио власник великог ланца дрогерија ДМ Гец Вернер, који је целокупни власнички удео у својој компанији поклонио једној добротворној фондацији.
Због чега би један успешан пословни човек који је својим знањем, енергијом, искуством стекао иметак који превазилази његове и потребе његове породицепожелео да га поклони друштву? Логичан одговор би био, а слично одговарају сви светски доброчинитељи,јер жели да врати друштву део онога што му је друштво омогућило да стекне. Дакле, захвалност на првом месту.
Без жеље да звучим као заступник пасивности српских богаташа морам да запитам да ли наше друштво сноси макар део одговорности што већина грађана Србије, укључујући и њен најимућнији слој, не осећа да је од друштва ишта, или довољно добило? Да ли нам ово друштво пружа квалитетно образовање? Да ли препознаје младе таленте и омогућава им школовање у иностранству? Да ли смо задовољни квалитетом здравствене заштите? Да ли наше друштво негује патриотизам, грађанску одговорност код својих грађана? Има много начина да једно цивилизовано друштво искаже бригу за своје грађане, за своје младе и старе, за будућност свог народа. Сведоци смо да је до половине прошлог века задужбинарство цветало у Србији, прелепе грађевине подсећају нас на имена великог броја доброчинитеља, од Илије МилосављевићаКоларца, преко Николе Спасића, па све до Марије Трандафил и Ђоке Влајковића.
Мом оцу који је као млад лекар, педесетих година прошлог века, специјализирао анестезиологију на престижној Мејо клиници у САД, није пало на памет да прихвати ниједан од бројних позива да остане и ради у Америци. Објаснио ми је да је осећао жељу и одговорност да све оно што је научио што пре донесе назад у своју земљу.
Пре пет-шестгодина нешто слично самдоживела у Русији. Као лиценцирани евалуатор за пројекте америчке владе, била сам члан делегације чији је задатак био да процени ефекте једног програма за едукацију младих који се примењивао у основним школама широм Русије. То ми је омогућило да посетим неколико државних школа у Москви и да током неформалних интервјуа великомбројудевојчица и дечака поставим питања о којима сам разговарала и са својим ћеркама, обема у то време ученицама основне школе. На моје огромно изненађење, ниједан од мојих младих саговорника на питање да ли жели да оде из Русије није одговорио позитивно. Листом сви су ми рекли да желе да путују, да упознају Европу и свет, али без размишљања су одговарали да желе да се врате, јер морају да помогну својим родитељима и својој Русији. Сада док пишем ово, поново ми навиру сузе баш као и тада док сам их слушала онако мале како се скоро утркују говорећи са љубављу и ентузијазмом о одговорности према својој земљи. У исто време нисам могла а да се не сетим потпуно супротног тона којим су се вршњаци моје ћерке Лизе, тада у осмомразреду, исто тако утркивали, али у критикама своје земље и клели се да ће одавде отићи чим им то будемогуће.
Немам одговор зашто је то тако. Деца у руским школама су ми рекла да се њима председник Русије, у том тренутку Путин, сваке године на крају школске године обрати речима подршке подсећајући их да су управо они будућност Русије, да Русија гледа у њих. Али немогуће је да је само то. Јер како иначе објаснити да су њихове основне школе чистије од многих наших болница? Како остати незапитан пред дубоким поштовањем са којим се та деца, иначе,далеко скромније обучена од највећег броја београдске деце, али беспрекорно чиста и уредна, односе према својим учитељима и професорима? Како не осетити мешавину туге и срамоте што и код нас није тако?
Како даље? Најлакше би било пребацити сву одговорност на друштво и наставити са сентименталним ламентирањем над прошлим временима и незадовољним гунђањем против актуелне власти. У том духу сам могла саставити и овај текст. Тачно је да одговорност лежи на самом друштву, али исто тако постоји део одговорности који може и мора преузети свако од нас. Промена друштвене свести је дуготрајан процес за који је потребно много стрпљења и одлучности, пре свега на страни оних на положајима са којих се те одлуке доносе. Али ми обични грађани сложеност проблема не смемо користити као изговор за пасивност. Покушала сам, колико себи, толико и вама, да поставим неколико здраворазумских питања и да нас све заједно и појединачно позовем уакцију у којој свако од нас може дати свој допринос да се у његовој кући, школи, канцеларији, парку нешто промени. Подржимо активизам своје деце. Предложимо им да очисте двориште своје школе, суседни парк, да оду до продавнице помажућинекој старијој особииз комшилука. Покажимо сопственим примером да нас се тиче где живимо.
mrosic (27. 10. 2010, 11:42:49)
Zasto tako malo ljudi lako donosi odluke?
Verovatno ste već hiljadu puta čuli "možda", "razmislićemo o tome". Na
jednom od pet sastanaka, dobila sam odgovor "da". Na jednom od pet, dobila sam "ne". Ali na 3 od 5 dobila sam "možda", i taj "možda" uvek je bio konačni odgovor.
Shvatila sam da moj najveći konkurent nije niko drugi, nego taj "Možda d.o.o.". "Možda, d.o.o." valjda do sad već ima više klijenata nego bilo koja
druga osiguravajuća kuća u svetu! Možda je uspešniji nego ING, Allianz
i Generali zajedno!
Jedne noći vozila sam se sa seminara iz Zagreba u Beograd, po mračnom putu nadomak granice. Bilo je blizu ponoći i padala je kiša. Odjednom, iz šume je pravo na put iskočila lisica, zagledala se u moje farove i jednostavno ukipila. Naglo sam zakočila i stala otprilike 20 centimetara od nje. Bila sam jako zahvalna ljudima u VW što prave tako dobre kočnice, jer da se pitala lija već bi obe bile u večnim lovištima.
Vozeći se dalje, pomalo uzdrmana, ljutila sam se na lisicu. "Kako može biti tako glupa? Samo se morala odlučiti i pomaknuti se ili ulevo ili udesno! A ne samo stajati onde!" A onda sam shvatila da sam na taj problem naletala i ranije - i to svakodnevno.
Isti problem koji je mučio lisicu, očigledno je mučio i mnoge od mojih
klijenata. Videli su nešto što im se nije svidelo, i umesto da se pomaknu,
ukipili su se. Njihova reakcija bila je "možda".
Zaključila sam da posao mogu zavrsiti samo ako pokrenem ljude. Ako je klijent posle našeg sastanka u istom položaju kao što je bio i pre, znači da nisam
dobro obavila svoj posao. Tako da se u suštini bavimo pokretanjem.
"Ono što jesi glasnije je od onoga što govoriš."
Mirjana Rosić
mbolesnikov (27. 10. 2010, 14:24:57)
Spontana reakcija na Vaš tekst
Javljam se kako bih Vam aplaudirao na blogu na temu “Da nas se tice gde živimo”… Kao neko ko se privatno bavi istraživanjem društvene odgovornosti u Srbiji (magistarski sam pisao na tu temu, a sada pišem doktorat u kojem istražujem principe po kojima bismo mogli neku kompaniju u Srbiji nazavati društveno odgovornom) sa oduševljenjem sam pročitao Vaš tekst.
Poželeo sam da dam neke komentare o tome zašto se mi kao društvo ne osećamo vezanim za našu zemlju, zašto ne osećamo društvo u kojem živimo i probleme koje imamo kao svoje, a razloga je, nažalost, mnogo.
Istorijski gledano, mislim da je na nas strašno uticao nasilan prekid preduzetničke inicijative nakon Drugog svetskog rata. Naše kompanije koje možemo nazvati uspešnim su mlade, vlasnici istih su prva ili druga generacija upravljača, baza kapitala kojim se raspolaže je ne samo mala, već nedovoljna da se zadovolje sve aspiracije koje vlasnici i njihovo okruženje imaju, a pošto čovek po prirodi teži da zadovolji prvo svoje potrebe, teško nam je da sagledamo potrebe društva u kojem živimo i ne vidimo sebe kao deo rešenja problema. Lakše nam je da kažemo da mi nismo u prilici da to sami rešimo, sto je i tacno, ali mi, preduzetnici, kao pokret, možemo mnogo, zajedno. Primeri odricanja o kojima pišete u blogu, npr. DM Drogerie su fantastični, međutim malo je kompanija u Srbiji koji su, kao DM, počeli sa radom dalekih sedamdesetih godina prošlog veka. Mi imamo tendenciju da se hvalimo nekim davnim datumima osnivanja kompanija, a da isti nemaju mnogo veze sa realnošću. Drugo, drame koje je naše područje pretrpelo u proteklih dvadeset godina nas uče da je životni vek kompanija često limitiran političkim kretanjima i da isti nema puno veze sa tržištem i principima po kojima ono treba da funkcioniše. Taj strah od onoga što će biti sutra svakako da je duboko uvrežen u svesti svakog preduzetnika i kao takav čini još jednu, ogromnu prepreku da se poslovni ljudi odriču dela svog stečenog kapitala u korist opšteg dobra.
Postavljate i pitanje odnosa mladih prema državi. Nažalost, identifikacija sa zemljom u kojom živimo zahteva vreme, a kod nas to nije bio slučaj. Ja, sa svoje 33 godine, promenih četiri države u kojima sam živeo. Kako da se mladi identifikuju sa nečim što je za njih promenjiva kategorija. Rusija svojom veličinom, istorijom i svakako potencijalom pleni, stavlja obavezu. Kod nas je situacija drugačija, SFR Jugoslavija je bila moćna, vojno, industrijski, ali osuđena da završi tamo gde je završila, jer je sama postavka države bila nakazna i jedini rezultat koji se mogao očekivati od raspada iste je rat. Jednostavno, ubijeni sistem je odgovorio ratom. SR Jugoslavija podseća na loše privatizovane kompanije, sa delovima koji nisu upotrebljivi i kao takvi nikada ne mogu biti profitabilni. Jedino što se moglo sa njima jeste da se odseku i upotrebe na drugi način. Da li su dobro upotrebljeni vreme će pokazati. Kako sada stoje stvari u privredi u Srbiji, kako se i predsednik SAM-a rekao na koktelu sa Premijerom, očigledno da nismo “potrefili” temu kada je Srbija u pitanju, ovo je već koji put da smo omašili.
Ako su naši roditelji prevareni ulaganjima kroz rad u državu koja je nestala, ako su njihove devizne štednje nestale, ako je vrednost akcija koje im se isplaćuju na temu privatizacija takva da vređa dostojanstvo radnika, kako su onda ti isti roditelji mogli da edukuju svoju decu da vole ovu zemlju, kada ih je ista toliko puta “prodala”, prevarila i naterala da žive ovako kako danas žive, u sistemu koji nazivamo tržišnim, a da on to zapravo još uvek nije. Duboko verujem da se dobri, vredni i ljudi sa inicijativnom stvaraju u porodici. Srpska porodica već godinama ne funkcioniše, jureći za golim opstankom prestala je da se bavi sobom, da se razvija, da edukuje i kreira sistem vrednosti. Otud manjka intelektualaca, otud manjka preduzetnika, naučnika, umetnika. Otud manjka identifikacije sa državom u kojom živimo. Otud nasilje na ulicama Beograda…
Kako ne bih bio puki kritičar istorije i aktuelnog momenta, daću i potencijalno rešenje. Hajde da vidimo koliko ima nas, članova SAM-a, koji su spremni da budu pokretači talasa dobročinstva koje će biti najviši dokaz patriotizma i ljubavi prema našoj zemlji. Kao i Vi, i sam sam živeo i radio u inostranstvu, ali upravo zbog moralne obaveze, griže savesti i želje da ovde menjam stvari sam se vratio i podižem familiju u današnjoj Srbiji. I ne osećam da dajem dovoljno od sebe. Ovde ne pričam samo o materijalnom, već i o znanjima, iskustvima i veštinama koje možemo preneti na društvo kako bi isto bilo uspešnije. Konkretnije – imamo dovoljno ozbiljnih članova koji mogu da se pozabave pretresanjem funkcionisanja naše države na preduzetničkim principima, kreiranjem budžeta koji će funkcionisati, kreiranjem izvora finansiranja, a sve to na takav način da nas aktuelna vlast, ali i sve druge u budućnosti, dožive kao solidnog partnera, a ne kao konkurenciju, jer da smo želeli, okupili bismo se u stranku, a ne u Asocijaciju.
Ljudi koji razmišljaju kao Vi, a kojih nema mnogo, moraju biti pokretači inicijativa koje će probuditi u svima nama osećaj pariotizma, za koji verujem da postoji, ali je jednostavno potisnut gomilom drugih osećanja, potrebom za borbom za nas, za naše porodice. Hajde da mi damo društvu, bez obzira da li mislimo da se društvo, država ili okruženje ogrešilo o nas same.
Nadam se da mi ne zamerate što sam Vam oduzeo ovoliko vremena pišući ove redove, ali jednostavno, kako i sami kažete, emocija me tera da razmišljam o onome o čemu smo prestali da pričamo…
Minja Bolesnikov