URADI SAM

Čuveni biznis guru Stiven Kovi (Stephen Covey) ove i slične primere smešta u kružnicu koju naziva Krug brige (Circle of Concern). Unutar ovog kruga je sve ono što nas čini anksioznim, o čemu brinemo, bez i najmanjih šansi da situaciju preokrenemo u svoju korist.

Zamislite sada unutar ovog velikog kruga, jedan značajno manji krug koji Kovi naziva Krug uticaja (Circle of Influence) i zamislite da se u njemu nalaze sve one stvari koje su  nam takođe značajne, ali na koje, za razliku od onih prvih, imamo uticaja i možemo efikasno da delujemo. Primeri su brojni, kako na poslu, tako i u životu: razvoj naših profesionalnih sposobnosti (edukacija), odnos sa kolegama i šefovima, posvećenost poslu, kvalitet životne sredine, odnos sa članovima porodice. Koliko vremena i energije trošimo na sopstveno svakodnevno usavršavanje, na poboljšanje međusobnih odnosa sa kolegama i komšijama, na razgovor sa decom i negovanje porodičnih vrednosti, na higijenu zgrade u kojoj živimo? Mnogo, malo, nedovoljno? Ako smo iskreni i samokritični, bojim se da bi najveći broj nas zaokružio ovo poslednje.

Čemu tolika priča na ovu temu o kojoj svi sve znamo? Zbog toga što nam ovakvo sagledavanje sopstvene stvarnosti može u velikoj meri promeniti i poboljšati kvalitet života. Za početak, jedno iskreno skeniranje naših navika  omogućiće nam da promenimo način na koji doživljavamo sopstveni život i mogućnost da njime gospodarimo. Kako? Tako što ćemo gotovo neminovno shvatiti da veliki deo svog vremena, nerava i energije možemo daleko plodotvornije upotrebiti, umesto što se jalovo trošimo na sve one stvari, na koje, baš kao i na dolazak kišnog dana, nemamo nikakvog uticaja.

Ono što je posebno važno da shvatimo i da nikad ne izgubimo iz vida, jeste da se ovaj naš Krug uticaja vremenom može vrlo značajno povećati. Tačnije, osvešćivanjem sopstvenih prioriteta i realnim izborom metoda da ih ostvarimo, a to znači proaktivnim preuzimanjem odgovornosti za sopstvenu budućnost, možemo bukvalno iz dana u dan povećavati svoj Krug uticaja na račun  Kruga interesa.

Daću vam jedan primer iz sopstvenog iskustva. U firmi u kojoj sam radila imali smo jednog kolegu koji  nam je svima, svojim večito negativnim stavom i namćorastom prirodom, bukvalno zagorčavao život. Gotovo da nije bilo dana da onakav nedruželjubiv, nekog od nas ne ponizi, odbije podršku dobroj ideji, zaboravi da odgovori na pitanje postavljeno mailom. Kao za inat, sa šefovima je bio bezgrešan, uvek spreman da ostane prekovremeno, beskrajno lojalan postavljenim rokovima, predusretljiv. Treba li da kažem da se svaka naša pauza za ručak, odlazak po vodu ili razgovor u hodniku, makar jednim delom pretvarala u kritike najsvežijeg greha našeg kolege koji je, u to smo bili uvereni, uživao da nas svojim ponašanjem iritira.  Rad u ovakvoj atmosferi bio je sve manje inspirativan, a vreme provedeno na poslu sve mučnije. Istovremeno, naše nezadovoljstvo nije donosilo nikakve rezultate, jer šefovi naprosto nisu imali sluha za naše pritužbe o kolegi koji je po njima bio primer odgovornog službenika, koji uz to nikada nije imao negativan komentar za bilo koga od nas. 

Negde u to vreme, počela sam intenzivno da radim na traženju novog posla. Iznenada, dobila sam mogućnost da odem na dobar trening koji se, između ostalog, bavio veštinama komunikacije. Po povratku sa intenzivne obuke, inspirisana onim što sam čula i naučila, rešila sam da pokušam još jednom, ali ovoga puta na drugi način.

Prvom zgodnom prilikom zakucala sam svom mrkom kolegi na vrata. Jedva da me je udostojio da podigne pogled. Pitala sam ga da sednem, pa kad se nije izričito pobunio, sela sam i počela da govorim.  Nije mi bilo prijatno, daleko od toga da sam bila sigurna u uspeh svoje inicijative. Prvih nekoliko rečenica držala sam se teksta koji sam unapred pripremila. Rekla sam da sam već duže vreme svesna naše loše komunikacije, poremećnih kolegijalnih odnosa i odsustva svake podrške. Podigao je pogled, kao da proverava da li mu nameštam neku zamku. Taj trenutak susreta naših očiju dao mi je neku novu energiju. 

Na kraju sam mu ispričala sve ono što ni sama nisam znala da osećam. Otvorila sam srce i rekla da mi je iskreno žao što je tako. Da mi se ujutru ne ide na posao kad pomislim kakav će biti dan. Pitala sam ga da li bi hteo da pokušamo da to promenimo. Ja sam to iskreno želela, zato sam ga zamolila da mi kaže da li postoji nešto što on meni lično zamera. U početku je bio krut, ali kad je shvatio da dolazim bez zadnjih namera, polako je počeo da se otvara. Rekao je da ni meni, a ni svim ostalim kolegama ništa posebno ne zamera, osim što vrlo dobro zna da ga ne podnosimo i da niko ne želi sa njim da se druži. Bila sam zapanjena, pa to je bio upravo naš stav! Razgovor je trajao dobrih sat i po vremena i moram priznati da sam izašla iskreno potrešena.

Završili smo čvrstim stiskom ruke koji je označio početak nove ere u našim odnosima. Ne samo mojim i njegovim, već i čitavog kolektiva. Naravno, pre toga sam morala da obavim razgovor i sa ostalim kolegama, koji je na moje iznenađenje bio daleko manje katarzičan od ovog sa dotadašnjim neprijateljem. U jednom trenutku gotovo da mi je zamereno da sam izdajica, a bilo je i podsmeha mom romantičarskom zanosu. Ipak, na kraju sam ih ubedila da nas ništa ne košta da barem pokušamo.

Naš poduhvat doneo je potpuni preokret u međuljudskim odnosima u kancelariji. Ispostavilo se da je  kolega vešto krio jedno sasvim drugačije lice koje niko od nas nije mogao ni da nasluti. Pomagao nam je sa predlozima i lobirao za podršku kod šefova, ljubazno je odgovarao na sva naša pitanja, počeo je da sa nama provodi pauze za ručak i kao naveće čudo, predstavio se kao prava riznica dobrih viceva kojima nas je u godinama nakon preokreta zasmejavao. 

Umesto zaključka:  od svih stvari koje su nam važne, na neke možemo, a na neke ne možemo da utičemo. Za početak pokušajmo da ih razlikujemo. A onda se zapitajmo da li na neke od onih za koje nam se učini da su van naše kontrole, možda ipak možemo da utičemo. Ponekad je dovoljno samo promeniti ugao gledanja, preispitati svoje (ili zajedničke) predrasude, dati nekome iskreno drugu  šansu. Odlučnost u nameri da postanemo aktivniji u oblikovanju sopstvene sudbine može nas nagraditi čudesnim promenama. 

Iskreno vas molim da pokušate. Postavite sebi mali cilj. Recimo da se sutra ne iznervirate dok u saobraćajnom špicu zaglavljeni na Gazeli budete mileli u svojim kolima. Pokažite sami sebi da je vaše raspoloženje u vašim rukama. Zapamtite da vas niko i ništa  ne može iznervirati ukoliko mu vi to ne dopustite. 

Male stvari donose velike promene. Ali ne verujte meni na reč, proverite sami