Evo šta se desilo. Pre neki dan u jednom od novih reorganizovanih sudova, mislim da se sada zove Prvi Osnovni sud,zbog posla sam otišla da overim svoj potpis na nekom relativno "laganom" slučaju. Bio je veliki sneg i jedva sam došla do suda kad tamo novi šalteri, novi sistem brojeva da se ne guramo u redu, nove elektronske table iznad svakog šaltera koje označavaju ko je sada na redu itd.  Naravno, i veliki red. Prvo što je drugačije od onoga starog sistema  je da više nema bankovnog šaltera u Sudu. Znači svi pešačimo dosta daleko da uplatimo taksu. Ljudi u poslovnim odelima, penzioneri i a dame u tankim cipelicama (misleći da će iz Suda uzeti taksi u povratku kao što su i došle), cupkaju polako po onom snegu da bi uplatili tih 200 ili 300 dinara. Onda uzmemo broj, ti novi revnosni studenti koji su došli na ispomoć ne daju nam da uzmemo broj pre nego što uplatimo taksu.  Valjda znaju da moramo ići daleko pa će se neki od nas vratiti brže od drugih.  Svejedno ja lepo uzmem broj i čekam. 

Nakon jednog sata primetim da je neki deka došao na red pre nego što bi trebalo, jer ja naravno do tada već znam sve koji su tu bili pre mene. Zovem šeficu službe da se požalim, ali mi ona reče da deda ima šećernu bolest pa su ga pustili preko reda. Zanimljivo, odakle oni mogu da prepoznaju ko ima šećernu bolest, pomislim.  Ali hajde neka je tako.  Nakon deke dođe jedna poveća grupa ljudi pa i oni preko reda. Šta je sada, pitam ja šeficu.  Ona reče da se u toj grupi ljudi  nalazi i jedna žena kojoj je naglo pozlilo. Ta žena navodno sedi u njenoj kancelariji pa su joj dali šećer i vodu da joj bude bolje. Opet neki šećer, kažem ja, ali sa mnogo manje razumevanja nego pre.  Oko mene se stvara sve veći i veći bunt, jedan Austrijanac se buni, jedan Hrvat se tu isto našao pa se i on čudi i reče da oni u Hrvatskoj već imaju sistem javnih notara pa ne dolaze u sud za trivijalne stvari. Negativna energija raste.  Prilazi mi prijateljica koju sam tu slučajno zatekla, a došla je na red pre mene i nudi mi jedan svoj broj, ona je pametno uzela dva da joj se nađe.  Ja postajem tvrdoglava i neću njen broj, kažem hoću da čekam svoj red, jer ako ja prekršim pravilo onda će svi drugi i ode nam nada da ovaj novi sistem proradi. Svi me već gledaju sa čuđenjem.

 Nakon dva sata čekanja već sam pomalo u panici, čekaju me drugi poslovi, a približava se i vreme nekih važnih sastanaka koje ne smem da propustim.  Kad opet nekih dvoje ljudi (žena doterana slična književnici Grozdani Olujić) na šalteru preko reda. Ja ponovo pitam šeficu ko su sada ovi, a ona reče da su oni bili tu juče pa su se ponovo vratili!  Kako se to zna i da li to znači da i ja ako dođem nekoliko dana uzastopce mogu da "zaslužim" da uđem preko reda?!  Ljudi u redu rekoše da  su se u jednom drugom sudu  pojavili tapkaroši koji prodaju brojeve, neki mudri poslovni ljudi rekoše mi da preduzeća sada imaju iznajmljene ljude koji čekaju umesto njihovih direktora po nekoliko sati, pa javljaju kada dođe desetak brojeva pre njih.  Ja se pitam šta ako neko odustane pa se brojevi brže pomere, da li ste onda propustili svoje mesto? Ljudi očigledno znaju bolje od mene, red se jedva pomera. Panika raste, a i nervoza.  Šefica smene oseća to i naređuje da se otvori još jedan šalter, ali zamislite šta se onda desi, ona poziva samo nas koji se jako bunimo na taj šalter, a ne sve po redu!  Kao da je to neki šalter za ludake, ili šta već!  Austrijanac i Hrvat prihvate da dođu na taj šalter, ja odbijam i zahtevam da se i tu brojevi okreću.

Odjednom mi je jedini cilj da vidim da se brojevi redom pomeraju i da svi koji čekaju imaju istu šansu. Borim se kao da sam ja izmislila sistem i da hoću da ga zaštitim da bar neko vreme funkcioniše kao što je predviđeno.  Samo vičem: hoću da se brojevi pomeraju, hoću jedan po jedan broj da promiče preko ekrana na svim šalterima, hoću da službenici na šalterima provere da li osoba koja priđe šalteru stvarno ima taj prozvani broj u ruci!  Svi me gledaju sa čuđenjem uključujuci i Austrijanca i svi Srbi i šefica i službenici i studenti. Niko nije na mojoj strani.  Vreme sastanka se približilo tako brzo da sam nakon čekanja od tri sata i trideset minuta otišla nazad u kancelariju, a da nisam obavila posao.  Recite mi svoje mišljenje.  Samo, lepo vas molim,  nemojte reći da smo mi drugačiji od ostalih naroda i da sam ja predugo živela u inostranstvu. 

 Dragica Pilipović