Konflikti i kako se suočiti sa njima

KONFLIKTI I KAKO DA SE SUOČIMO SA NJIMA RADEĆI NA SEBI

U ovom tekstu govorimo o konfliktima koji se manifestuju u poslovnom i privatnom okruženju. Iako ih ne planiramo, oni se uvek pojave, a mi smo retko kada unapred spremni da ih prihvatimo i da se na pravilan način njima bavimo. U okviru ove teme fokus će nam biti na samorazvoju i na tome šta mi možemo da uradimo, unapređujući sebe, kako bismo uspešnije upravljali konfliktima.

Čak i sama reč „konflikt“ nekako glasno zvuči i odzvanja, čak i kad se izgovara šapatom.

Konflikt se definiše kao razlika u mišljenju, stavovima i pristupu određenim temama. Postoje intrapersonalni i interpersonalni konflikti. Intrapersonalni je konflikt koji imamo sami sa sobom, a interpersonalni je konkflikt sa drugim ljudima.

Bilo bi lepo da se konflikt pojavi na nekom drugom mestu, a ne uvek u našem okruženju, a mi da živimo u miru sami sa sobom i sa svetom. Nažalost, to nije moguće iz prostog razloga što nosimo sami sebe gde god bili, a neretko i mi sami imamo veliki udeo u konfliktima.

Ako smo ikada promenili mišljenje o nekoj osobi, pojavi, političkoj stranci i slično, mi smo istovremeno ušli u direktan konflikt sa jednom od prethodnih verzija samih sebe. Rekli bismo da je to opravdano i znak je sazrevanja, razvoja mudrosti, što često i jeste slučaj. Ali kada procenjujemo druge ljude, menjamo pristup i pomenute promene tumačimo kao odraz nepouzdane osobe koja menja stav. U tom slučaju, to ne percipiramo kao odraz sazrevanja i razvoj mudrosti, nego kao sasvim očigledan izraz klimavog i nedoslednog karaktera, nedoslednosti i, naravno, nepouzdane osobe. Ali o konfliktima sa drugima (interpersonalni konflikt) nešto ćemo kasnije, pre toga nas čeka analiza sopstvenog udela u postavci scene za „konfliktnu situaciju“.

Kao najsavršenija bića stvorena na ovoj predivnoj planeti, mi i dalje težimo sopstvenom unapređenju i to je put koji nema kraja. Svakoga dana radimo na tome da iz jučerašnjeg iskustva naučimo nešto novo kako bismo ažurirali aktuelnu verziju sebe i sa unapređenom predstavom svog jedinstvenog bića ušli u sledeći dan. A tamo nas opet čekaju novi izazovi, iskušenja, bitke, utakmice, problemi – ali smo sada pripremljeniji nego prošli put i samim tim veći pobednici nego što smo bili do tada. Jeste, lepo zvuči... Ali ima i nastavak. Zaboravićemo svoje moralne, psihičke, poslovne, ljudske padove i zapamtiti samo sopstvene slike trijumfa, uspeha, lepote, jednom rečju „najbolje do sada verzije sebe“ – koja je od sada konstanta u našoj samopercepciji. Pritom nije važno da li se možda taj divan i moćan lični uspeh desio u ne tako bliskoj prošlosti (npr. sindrom nekada veoma uspešnih ljudi u različitim oblastima života, koji svoju odavno iscrpelu superiornost projektuju iz sebe „od sada pa u večnost“, iako je odavno izbledela i ustupila mesto cinizmu, zavisti i egoizmu). Naravno, kapa dole onima koji su uspehe u davnoj prošlosti nadogradili oplemenjivanjem sopstvenog karaktera i time ih i dalje usavršavaju na različite načine, blagotvorne i za sebe i za okruženje, jer su oni onda i dalje putokaz svima nama.

Problem nastaje kada mislimo da smo u odnosu sa drugima uvek najbolja verzija sebe i samim tim naš nesrećni sagovornik (i potencijalni učesnik u konfliktu) u startu ima manji manevarski prostor za manifestaciju svojih „sličnih snova“. Mi smo mu/joj već dodelili ulogu da „mora da se složi sa mnom u onome što ja propagiram“, pa će nakon toga imati sva prava da bude prihvaćen sa naše strane u onom proporcionalno manjem preostalom delu jednačine uzajamnog odnosa koji mu/joj je uopšte i preostao.

Ali ne treba da budemo ni suviše samokritični i da mislimo da je ovo specijalitet 21. veka i nova pojava u ljudskom rodu, koji je (kao da nije dosta izazova i bez toga) pomalo zbunjen invazijom napredne tehnologije koja čoveka više čini samodovoljnom jedinkom nego socijalnim bićem. Ne, nije... Od kada je sveta i veka, razni filozofi, mudraci, umni ljudi su oduvek imali dilemu i postavljali pitanja: „Da li se čovek rađa dobar ili zao, dobronameran ili zlonameran?“  Ovo su suštinska pitanja iz kojih mora proizaći jedna od dve opcije (od kojih jedna drugu isključuje):

1.       Čovek je zao i treba nam maksimalna veština, snaga, mudrost, superkontrola, a „ni neko dobro oružje ne smeta“, kako bismo prebrodili međusobne odnose i poželjno pobedili u njima.

2.       Čovek se rađa dobar i razvija se uz uspone i padove kroz trenje sa različitim okruženjem, ali teži da bude bolji. U tom slučaju, potrebno nam je da sami sebe izgradimo u dostojnog sagovornika koji ima integritet, ali spremnog na zdrav kompromis i sa poverenjem u čovečanstvo.

A kad smo već kod čovečanstva, u istoimenoj knjizi pisac i istoričar Rutger Bregman daje divne primere iz istorije, ali i novijeg vremena, nudeći obilje neoborivih dokaza upravo za pomenutu 2. opciju. U Drugom svetskom ratu je, na primer, u nekim čak veoma teškim bitkama (iskrcavanje saveznika na Siciliju, itd.) dokazano da je najviše ¼ vojnika uopšte pucala. Generalno, 1% savezničkih pilota je bio odgovoran za 40% oborenih neprijateljskih aviona (mnogi nisu pucali). Sledeći primer je obrnut, ali potvrđuje kontekst: vojnici Vermahta su neočekivano brzo osvojili Pariz (kasnije se saznalo da su im podeljena sledovanja od 39.000.000 tableta amfetamina koji izaziva agresiju). Istina nam se sama otkriva pred očima. Konflikti nastaju kada se smanji svesnost, a poveća razdaljina među ljudima. Ti principi primenjuju se i u savremenom ratovanju, pa se umesto bitke prsa u prsa na bojnom polju sada koriste dronovi i rakete. Kada ne vidimo protivnika i bol koju mu nanosimo, ne percipiramo ga kao ljudsko biće i samim tim se naša empatija smanjuje. Isto važi i za sve ostale konflikte među ljudima, na privatnom ili poslovnom planu. „Važno je pokazati ranjivost i emocije jer to smanjuje razdaljinu između ljudi. Čim svog neistomišljenika doživljavamo kao ljudsko biće, u nama se budi empatija. Ranjivost je zapravo izvor snage.“

A kako to izgleda u poslovnom okruženju?

Po PMI (Project Management Institute), koji okuplja preko milion profesionalnih projektnih menadžera, postoji sedam najčešćih uzroka konflikata (poređani su po hijerarhiji učestalosti):

1.       Nerealan vremenski raspored angažovanih resursa u kompaniji

2.       Projektni prioriteti

3.       Nedostatak resursa

4.       Različita tehnička mišljenja

5.       Administrativne procedure

6.       Troškovi

7.       Personalnost (karakteristike ličnosti)

Ako na ovo dodamo i:

·         Različite tipovi ličnosti

·         Rodne razlike

·         Kulturološke, socijalne, etničke i kulturne razlike

·         Razmimoilaženja u stavovima, sistemima vrednosti i interesima

·         Nejasno razgraničene nadležnosti

·         Loše delegiranje

·         Ostalo...

Uz loše organizovane i vođene sastanke i još sa ljudima kojima nedostaju dobre međuljudske veštine, možemo reći samo: „SREĆNO!“

Ali, na svu sreću, postoji rešenje za sve, pa i za to. A kao i uvek, ono je na onom mestu na kojem ga najređe tražimo – u nama samima.

Ako imamo zdrav odnos prema konfliktu, iz njega ćemo izvući korist. Od konflikta ne treba bežati, jer on podrazumeva razmenu različitih mišljenja iz koje se mogu izroditi najbolja rešenja. Kada svi misle isto, to znači da niko ne razmišlja. Konflikte, uostalom, nije ni moguće izbeći, jer će nezadovoljstvo koje tinja u čoveku pre ili kasnije eskalirati, a to samo može dovesti do još eksplozivnijeg epiloga. Konflikt je „u suštini“ neutralan pojam, polazna tačka – daje nam prostor za rast ili sukob. A na nama je izbor da budemo deo rešenja ili deo problema. Soft skills veštine nam mogu pomoći, ali samo ograničeno. Suština uvek odnosi pobedu nad veštinom. A suština je da ćemo dobiti od drugih ono najbolje u njima kad im pružimo ono najbolje u sebi. Da je to lako, mogao bi svako... U suštini i može baš svako (iako je to „Put kojim se ređe ide“ – kao u onoj čuvenoj knjizi Skota Peka), ali neće... Lakše je biti cinik i nalaziti opravdanja da mi nismo dovoljno dobri zato što drugi nisu savršeni i da bismo sasvim sigurno i mi bili mnogo bolji kad bi naši sagovornici, kolege, prijatelji, komšije bili puni aplauza za nas – što bi bilo savršena motivacija. Ali svet ne funkcioniše tako i katalog inspiracije i motivacije se nalazi u blistavim primerima nekih divnih ljudi koje znamo ili smo čuli o njima (nebitno je koliko su retki i čime se bave – ima ih sasvim dovoljno), kao i u nama samima. Mir se ne osvaja, on se stvara u sebi i daje drugima. Sveti Serafim Sarovski je rekao: „Smiri se i hiljadu oko tebe će se spasti“.

Nemojmo se iznenaditi ako nam se, upražnjavajući takav odnos, oči iznenada otvore i ugledamo kolegu sa kojim smo imali dugu istoriju sukoba kako nam „u blatnjavim rukama zapravo pruža dijamant“. A taj dijamant je, u stvari, uvek bio tu, ali nije bio percipiran kao pozivnica da mi budemo bolja verzija sebe i uzor svima i na ponos sami sebi... Ali onaj pravi osećaj ponosa koji nema veze sa sujetom i gordošću, već sa istinskim osećajem da ispunjavamo svoju svrhu postojanja i inspirišemo ljude oko sebe da urade isto. A ima li išta plemenitije od toga i potrebnije čoveku u turbo 21. veku u kojem živimo?!

Sa druge strane, iz ugla menadžera, najvažnije je sprečiti raspirivanje konflikta i kreirati dobru poslovnu klimu koja utiče na saradnju zaposlenih, njihov razvoj i kreativnost. To omogućava korporaciji da raste, napreduje i konstantno kreira dodatnu vrednost, uz zadovoljstvo svih zaposlenih.