Upravljanje sporovima u okviru kompanije

Upravljanje sporovima u okviru kompanije je često neopravdano zanemarena tema kojoj se ne pristupa na sveobuhvatan način, pa je pre svega bilo potrebno definisati o čemu se zapravo radi.  Upravljanje sporovima je ustvari sistematičan pristup razmišljanju o tome koji sve sporovi mogu nastati u toku poslovanja jedne kompanije, a zatim, prema tome, potrebno je unapred regulisati pravila pred kojim organima (sudskim ili vansudskim) je najbolje određenu vrstu spora rešavati. Dakle, poenta celokupnog pristupa ovoj temi jeste da se o navedenim pitanjima razmišlja unapred, a ne kada sporovi nastanu.

Dragan Psodorov pojasnio je da kompanije imaju mogućnosti da sporove rešavaju pred domaćim sudovima ili sudovima u inostranstvu, ako postoji međunarodni element, i zaključio da nepravilan izbor državnog suda može dovesti do toga da se presude iz jedne zemlje ne mogu izvršiti u drugoj zemlji.

Takođe, ukazano je na mogućnost ugovaranja i domaće arbitražu između privrednih subjekata kod čisto domaćih sporova, te je vođena rasprava o prednostima tog sistema rešavanja sporova, naročito u vezi sa brzinom rešavanja sporova, nepostojanju žalbe, te fleksibilnosti postupka.

Članovima SAM-a su izneti primeri kada je celishodnije sporove prepustiti medijaciji, sa naročitim osvrtom na pitanje radnih sporova, kako individualnih tako i kolektivnih. Na kraju spomenuti su i neki od hibridnih načina rešavanja sporova kao što su „arb-med“, „med-arb“ i „rana evaluacija spora“.

Zaključeno je da ne postoji jedno unificirano pravilo koje je primenjivo na sve privredne subjekte, već je potrebno da svaka kompanija analizira svoje poslovanje, analizira mogućnosti gde i kome može buduće sporove da poveri, analizira brzinu i troškove različitih načina rešavanja sporova, pa da za sebe pronađe optimalno rešenje, koje bi idealno bilo pretočiti u neki interni akt, koji bi posle obavezivao sve zaposlene koji su na mestima na kojima se ugovori pregovaraju ili gde mogu nastati sporovi.